Годишњица бомбардовања затиче Србију у ванредном стању проглашеном због вируса корона, те неће моћи да буде обиљежена на истакнут начин као и претходних година.
Сирене су се чуле 78 дана, а укупан број жртава никада није утврђен. Процјењује се да је током 11 недјеља погинуло између 1.200 и 2.500 људи, док је укупна материјална штета процијењена на више десетина милијарди долара.
Напад на Србију, односно СРЈ, извршен је без одобрења Савјета безбједности УН, што је био преседан.
Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је касније, у књизи „Модерно ратовање“, написао да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа те године.
Након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно рјешење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више мјеста у Србији и Црној Гори.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији.
Најприје су гађани противваздушна одбрана и други објекти Војске Југославије, и то у Приштини, Батајници, Раковици (Стражевица), Младеновцу и другдје.
Према процјени Владе Србије, у бомбардовању је погинуло најмање 2.500 људи, од којих 89 дјеце (према појединим изворима укупан број погинулих био је готово 4.000), а рањено је и повријеђено више од 12.500 особа.
Недавно објављени званични подаци Министарства одбране Србије говоре о 1.008 убијених војника и полицајаца.
Укупна материјална штета процијењена је тада на 100 милијарди долара. Ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису објелодањени.
Тадашње власти у Београду су тврдиле да је оборено више десетина летјелица, што никада није потврђено. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 летјелица, док је амерички предсједник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. године да НАТО није претрпио „никакве жртве“.
У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летјелица, крстарећих пројектила…
Готово да нема града у Србији који се током 11 недјеља напада није нашао на мети.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.
Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено.
Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Послије више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао наредбу о прекиду бомбардовања, посљедњи пројектили пали су на подручју села Кололеч (недалеко од Косовске Каменице), у 13.30 сати.
Тог дана Савјет безбједности УН усвојио је Резолуцију 1244, а у покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбједност и обезбиједе повратак избјеглих док се не дефинише широк аутономни статус.
ртрс