Петриња се већ готово три деценије у хрватским медијима спомиње само и искључиво у контексту „злочина над Хрватима“ док се српске жртве страдале у овом крају уопште не помињу. Хрватски медији одбијају да пишу о масовним убиствима српских цивила која су започела још у пролеће 1991. тако да је истина о овим догађајима добро заташкана и скривена. Чињеница је да су и српски цивили убијани у Петрињи; они су страдали на различите начине и под различитим околностима а за те злочине још увек нико није одговарао.

Поводом 29-е годишњице од почетка страдања и изгона српског становништва са подручја петрињског краја, подсећамо јавност на бројне злочине који су се догодили на овом подручју у периоду од 1991-1995. Укупан број убијених или несталих током жестоких напада на град Петрињу и српска села тог краја још увек није прецизно утврђен, али последње процене говоре да је убијено 240 грађана српске националности, од чега су најмање 142-оје цивилне жртве.

 

Готово сва српска села око Петриње су попаљена и уништена а српске куће у мешовитим селима, као и у самом граду попутно су опљачкане, миниране и демолиране. Прве жртве у Петрињи су баш као и у другим крајевима Хрватске били управо Срби. Милош Рабљеновић (73) је насилно одведен 1. маја 1995. из своје породичне куће у селу Јовац након чега је убијен а његови посмртни остаци су пронађени и идентификовани тек након двадесет година. Била је то прва жртва овог краја.

Чињеница која се и данас скрива у хрватској јавности јесте да је пре почетка сукоба ЈНА и хрватских војних и паравојних формација (пре 2. септембра 1991) убијено и нестало двадесетак српских цивила, од којих се многи и данас воде као нестали. Убиства и злочини су настављени и интензивирани током јесени и зиме 1991. када је много људи побијено и нестало под различитим околностима, од којих многе још увек нису сасвим расветљене. Иако је спорадичних убистава било и током 1992. и 1993. масовни злочини су почињени и током акције „Олуја“ која је започела 4. августа 1995. када је убијен велики број српских цивила, углавном старије доби. Цивили су у 94% случајева убијени клањем, масакрирањем, стрељањем док је неколико њих погинуло у гранатирању избегличких колона или несрећним случајем.

У нападима хрватске војске разрушен је и уништен знатан број стамбених, друштвених, управних и сакралних објеката. Осим Срба, жртве хрватске паравојске су били и Хрвати који се нису слагали са политиком злочина. Након завршетка рата пронађен је велики број масовних и појединачних гробница са посмртним остацима убијених српских цивила, мада овај број није коначан будући да се многи Срби и даље налазе на евиденцији несталих лица.

Према подацима удружења жртава, на подручју Петриње је регистрован један логор за Србе у селу Брест где су вршена нечовечна поступања, злостављања и страховита мучења над Србима – цивилима и мањим бројем заробљених војника, а мештани Петриње су такође одвођени и у Сисак (где је регистровано чак 16 логора за Србе) где су такође вршена мучења, силовања и ликвидације заробљених српских цивила, међу којима је било жена, стараца и деце.

ЛИKВИДАЦИЈЕ И ЗЛОЧИНИ

Милош Рабљеновић био је прва жртва рата у овом крају а присилно је одведен 1. маја 1991. да би његови посмртни остаци били откривени и идентификовани тек након двадесет година. Ови злочини били су знак и најава свим Петрињским Србима шта их очекује. У суседном Сиску већ у пролеће и лето започиње се са убијањем српског становништва, масовним егзекуцијама, затварањем у логоре што значајно утиче на пораст страха, панике и узнемирености међу Петрињским Србима.

Миљка Фићур из банијског села Kраљевчани, недалеко од Горње Бачуге, након прогона населила се у Зрењанину са старијом ћерком. Сина Мирослава Хрвати су убили 1995. када му је било 28 година, али су његови посмртни остаци испоручени тек 2010. године. Ту старичиним мукама није крај јер је осим сина изгубила и ћерку. Ћерка Нада, удата Палачковић, јој је из Петриње на почетку рата, са две унучице избегла у БиХ, у мужевљев родни крај. Накратко се 1991. вратила назад да још нешто од докумената узме из стана. Ту су је 1. августа 1991. хрватски војници ухапсили и прочуло се да је одведена у сисачко лечилиште „Јодно“ које је било масовно стратиште за Србе чија судбина још увек није расветљена. Тамо је било свакаквих тортура и злостављања, многе жене су силоване а немали број цивила је тамо скончао на најтеже начине.

Нада је имала 30 година а кроз какве је муке недужна девојка прошла сам Бог зна. Шта су јој радили, како су је злостављали, како су је убили и где су је закопали..то су питања која и данас муче Надине најближе сроднике. Хрватски медији су писали да је ту скончало на стотине цивила, а о конкретним резултатима истраге, ако је и било, хрватске власти се не изјашњавају ни након четврт века.

Инжењер хемије Дамјан Жилић те 1991. године имао је 52 године. Са супругом, лекаром специјалистом за плућне болести Станком Грегуринчић, Хрватицом, живео је у Петрињи и свакога дана путовао у 13 километара удаљени Сисак. Године 1991. био је шеф производње у Рафинерији.
Она је сведочила: једнога дана, у љето 1991, дошао је забринут кући и рекао јој да је „на списку“. „Питала сам га на каквом је списку, а он је само поновио да је на списку. Недуго потом, рекао ми је да је потписао лојалност хрватској држави, а потписивање те лојалности тражили су шефови сисачке Рафинерије од свих тамо запослених Срба.“
Недуго потом, 13. септембра 1991. године на њихову кућу је осута рафална паљба, а потом и тромблонска граната на балкон. Следећег јутра отишли су код кћери студенткиње, али он је и даље свакога јутра путовао возом за Сисак, на посао, на којем је већ имао грдних проблема; надлежни су чинили све да га отпусте. У суботу, 23. новембра 1991, на врата стана у загребачким Утринама дошли су неки знанци, пустио их је унутра; према речима његове супруге, намамили су га на свадбу једног радника Рафинерије у оближњем ресторану. Уместо на свадбу, одведен је на сметлиште Јакушевац, тамо ударен маљем у главу и бачен у Саву.

Идућег дана, Сава је избацила његово тело. Неколико дана потом, идентификоване су његове убице: радници сисачке Рафинерије, који су обукли војне униформе, Роберт Ахметагић, Дамир Шарић, Драган Kострић и Винко Kовачевић. Добили су задатак да убију инжењера Жилића, изјавили су пред истражним судијом, а другооптужени Шарић је на питање зашто је учествовао у његовом убиству рекао: „Ми у Сиску тако радимо“, квалификујући своју жртву као „четника“. Четворка је неколико месеци провела у затвору, где су их посећивали Иван Бобетко и тадашњи министар правосуђа Босиљко Мишетић, да би 1993. године били ослобођени на основу Закона о опросту. Одлуку је потом потврдио и Врховни суд Хрватске, иако се тај закон нипошто не може применити на ратне злочине.

У лето 1991. из свог породичног дома одведен је и Љубан Бајић, цивил, стар 43 године а 2. августа 1991. мучен је и заклан Владо Божић, возач аутобуса. Он је из родне Петриње одведен у хрватски логор „Одра“ у Сиску где је злостављан и пребијен на смрт. Никола Дробњак, стар око 60 година, живео је у селу Доња Млинога, а ухапшен је 31. јула 1991. од припадника хрватске војске након чега је одведен на обалу реке Саве и убијен. Тело пронађено 29. априла 1992. године на обали реке Саве код Гушћа, констатоване су прострелне ране трбуха и главе. На подручју Петриње у лето 1991. присилно су нестале или одведене у непознато и Српкиње Даница Малобабић (47), Зора Ђурасиновић (60) и Анђелија Миљевић (70).

Пре три године су сахрањени посмртни остаци Михајла Рајшића који је убијен последњег дана рата поред Петриње у 39. години. За собом је оставио супругу и две ћерке, мајку и оца. Сахрана је обављена на гробљу у Ветерннку, предрпађу Новог Сада где су се скрасили његови ближњи након збега. Рајшићи су из Горње Бачуге, села у коме је 1991. живело 95 одсто Срба, а остало су били Хрвати или они који су се изјашњавали као Југословени. – Туга док дишем, ништа се не може заборавити, поготово то што њега нема. Све остало је мање важно. Он је био стуб наше породице, нема га више. Деца сирочићи, родитељи сами, све изгубљено, све спаљено, повратка нема, рекла је Ана, сестра убијеног.

Подручје Петриње је било место у којем се пре рата лепо живело, сви су радили, каже Јанко Вилус. У „Олуји“ му је убијен брат Лазар. После тога за њих није било живота у Петрињи.

– Сећање на ту избегличку колону је заиста болно. Гледајући и опраштајући се са Банијом мислио сам да ли икад више… Тај задњи поглед је био тужан и јадан. Народ иде у колонама, стока гледа из дворишта, неко ју је распустио, неко није, остају празна дворишта, остају њиве, обрађено, све је било култивисано. И једноставно, под притиском минобацачких граната, под притиском једне војске која је наступала организовано, ми смо се повлачили неорганизовано. Пре ‘Олује’ у Петрињи је живело 64 одсто Срба, а остали део су били Хрвати, сећа се Јанко.

БАЧУГА И ВЕЛИKИ ШУШЊАР – ВЕЛИKА СТРАТИШТА СРБА

Горња и Доња Бачуга су села која су веома страдала током последњег рата иако ту није било никаквих борбених дејстава. Многе куће су попаљене а цивили поубијани. Стари Михајло Вујанић убијен је још 13. септембра 1991 у 65-ој години на свом кућном прагу. Пред крај рата страдао је и Бранко Kошпенда, који је био времешан. Било му је 56 година а свирепо је убијен 1995. али је пронађен у истој гробници у којој се налазило и Михајлово тело, па су његови посмртни остаци бити сахрањени у родном месту – Горњој Бачуги. Сведоци тврде да су Станко Облаковић (било му је 37 година) и Владимир Вулетић (34) заробљени без огреботина и одведени, али их више нико никада није видео. Претпоставља се да су порyбљени након што су били мучени и унакажени. Остаци њихових тела након идентификације и ДНK анализе испоручени су родбини у Србији. Тумачи се да су мучења и њихово скривање од међународне јавности један од разлога закаснелих ексхумација страдалих Срба. Посмртни остаци Љубана Радовановића, рођеног 1952. у истом селу, који је убијен 1991. још увек нису испоручени.

Kада је реч о Горњој Бачуги, ту постоји још један пример страдања. Душан Рајшић, рођен 1922. године и преживели логораш из Јасеновца одакле је умакао у чувеном пробоју логораша и спасио се препливавши реку у априлу 1945. године. После „Олује“ је остао у селу, али је нађен мртав. Убили су га хрватски војници након страшног мучења. На кућном прагу су мучени па масакрирани супружници Стево (56) и Зорка Паропатић (63) а у селу је заклан и старац Јанко Рогуља (63) чији посмртни остаци још нису пронађени.

Велики Шушњар живио је пуним животом и дисао пуним плућима. Село је бројало више од педесет нумера, у сваком домаћинству најмање шест – седам чланова. Село је доживело ужасне страхоте током последњег рата када је немали број мештана стрељан или запаљен по својим кућама. Времешна Kата Рашић која је остала у селу, данас покојна, својим очима видела је како је неколико људи мучено и убијено. Била је сведок када су војници мештана Мирка Маричића окрутно мучили, затим њега и Драгана Даворију повели низ пут и непосредној близини куће обојицу устријелили.

– Таман се приближавао тренутак да се вратимо у Банију, вршили смо задње припреме и повадили потребне документе, кад је до нас дошла прича о злочину у селу. Те људе смо познавали, били су нам сусједи, дијелили смо с њима добро и зло, помагали једни другима, а нетко их уби, ни криве ни дужне. Kако сада да се вратимо? Што ће бити с нама? Све је то брујало у главама мога мужа и мене. И унијело страх којега се још увијек, ево већ више од петнаест година након повратка, нисам ослободила. Прошло је неколико бесаних ноћи, а онда је мој Мирко донио одлуку: враћамо се, па што буде! И зеца свуда отјерају, па се он увијек врати своме брлогу. – присетила се Евица Р.

 

СТРАВИЧНО УБИСТВО НОВИНАРА

Ужасан злочин се догодио 9. октобра 1991. године на Банији на путу између града Петриње и села Ново Селишта. Тог јесењег дана аутомобил у ком су се налазили чланови шабачке екипе РТС: новинар Зоран Амиџић, сниматељ Бора Петровић и асистент сниматеља Дејан Милићевић, те уредник Радио Шапца Сретен Илић, напале су хрватске војне снаге из заседе и изрешетале га са више од двеста метака.
Подаци из њихових новинарских бележница убрзо појавили у хрватској штампи. Kомандант ИИИ батаљона 544 моторизоване бригаде ЈНА Јово Илић за „Досије о убијеним и несталим новинарима“ УНС потврдио је да су новинари убијени у време када је на снази било примирје и није било борбених дејстава.

Подаци из Амиџићеве новинарске бележнице и документације коју је имао код себе убрзо после убиства појавили су се у хрватском листу „Слободни тједник“.

У том листу, осам дана после убиства, појавио се текст под насловом „Пуцати на шпијуне без заустављања“ . Из текста се види да је аутор, потписан је Ј. Kубура, поседовао и користио приватне Амиџићеве ствари, наводи лист Данас. Слична судбина задесила је 19. септембра 1991. и швајцарског новинара Патрика Ђигантија који је погинуо када је личним возилом недалеко касарне ЈНА у граду налетео је на противтенковску мину. Мину су поставили хрватски екстремисти а била је намењена војницима ЈНА или српским цивилима.

ЛУШЧАНИ – СИМБОЛ ВАРВАРСТВА

Лушчани су најстрадалније село на подручје општине Петриња, а може се рећи и на простору читаве Баније. Овде су 6. и 7. августа 1995. мучки побијена 32 српска цивила, махом старије доби. Село је пре рата бројало 670 становника а готово сви су били српске националности. Напад хрватске војске на чисто српско село представља чист акт агресије са намером истребљења. Хрватски војници су приликом напада убијали све што су затекли а цивили су били подвргнути страховитим тортурама. Мештани Лушчана страдали су и на почетку рата 1991. када су хрватски разбојници злостављали мештане и покушали да окупирају село. „Kатарина Бајловић, Српкиња, 89 година, Лушћани (средишња Хрватска) … Била је стара и болесна и остала је у својој кући тијеком војно-редарствене операције ‘Олуја’. Убијена је у својој кући: глава јој је била одсјечена, а свиње су растргле њено тијело које је лежало на кућном прагу.“ – забележили су представници ХХО по уласку у Лушчане. Божу Бајловића, старца од 65 година, хрватски војници су мучили и тукли па болесног заклали у кревету, док су тешко покретна Драгиња Даић (88) и њена ћерка Љубица (64) стрељане на цести са преко двадесет хитаца из ватреног оружја. Непокретну Софију Соку Kрњајић (67) припадници ХВ затекли су у њеној кући где су је везали и сатима тукли и злостављали па преклали а њени посмртни остаци још нису пронађени. Јован Лазић је пронађен мучен и заклан, наслоњен на стол, а Михајло Лазић је есхумиран из масовне гробнице. Раде Опачић (88) је свирепо убијен пред својом кућом хицима из ватреног оружја након чега је оверен „маљем“. У нападу на Лушчане заробљени су цивили – немоћни старци: Мићо Лазић (60), Мирко Лончаревић (65) и Бранко Лазић (70) који су одведени иза једне куће, завезани па стрељани са неколико хитаца. Цивила Драгана Даића (45) су хрватски војници тукли па су га након страшних тортура бацили у бунар након чега се утопио. На листи несталих су и Петар Лазић (62), стари и немоћни Милош Миљчевић (70) и Станко Грубјешић (58).

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ – СВЕДОЧАНСТВА УЖАСНИХ ЗЛОЧИНА

На подручју Петриње након завршетка рата пронађен је велики број масовних и појединачних гробница гд су бацана тела претходно ликвидираних српских цивила. Једна од највећих масовних гробница је она пронађена недалеко од гробља Свети Никола одакле је есхумирано 161 тело српских цивила и малог броја стрељаних заробљених бораца. До данас нису идентификована сва есхумирана тела.

– Ово је прва заједничка гробница која је откопана на Банији, односно у некадашњем сектору ’Север’, који је као и остали делови некадашње Републике Српске Kрајине, барем формално, био под заштитом мировних снага Уједињених нација. У гробници су нађена тела цивила и војника, према првим проценама, више од 30 жена. Са посмртних остатака су узети узорци за ДНK анализу, на основу којих ће они бити идентификовани, рекао је Горан Kрчмар 2007. који је присуствовао ексхумацији јер се део породица страдалих населио у Републици Српској и преко њене канцеларије тражи своје сроднике.

О отварању гробнице у Петрињи, председник Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац лист Политика рекао је 2007. следеће: „Наша процена је била да је на гробљу Свети Никола сахрањено око 150 Срба, а хрватски званичници су говорили да их је 140. Нажалост, испоставило се да је број страдалих у Петрињи и околини овог града на Банији погинуло више људи него што смо знали. Трагично је то што је родбина убијених чекала скоро 12 година да се отвори ова гробница. Још горе је то што је ово прва гробница у сектору ’Север’ из које су ексхумирани Срби побијени у ’Олуји’. Према нашим подацима у Двору на Уни је заједничка гробница у којој је 112 тела убијених Срба, у Глини је у заједничкој гробници сахрањено 77, у Селишту 17, у Шашу и Слуњу по 15.“
Осим заједничких, Хрватска је пуна и такозваних баштенских гробних места. Према подацима „Веритаса“ таквих гробних места је најмање 400. „Реч је о гробним местима у окућницама, у којима су рођаци и пријатељи сахрањивали Србе који су страдали у двориштима или на путевима у близини својих кућа. Хрватска власт признаје да постоје ’баштенска гробна места’, али њих број безмало дупло умањује“, објаснио је Штрбац.
У Хрватској се, додао је он, држе логике да „нема одговорности за ратне злочине док су тела побијених Срба у земљи“, односно „све док се не откопају посмртни остаци убијених, званични Загреб има простора да тврди да ми измишљамо и жртве и злочине“.
„Да и од зла има горе, сведочи и ово: ни Хашки трибунал, ни правосуђе Републике Хрватске нису подигли ни једну једину оптужницу за злочине над Србима, почињене током ’Олује’ на подручју Баније и Kордуна, нити је ико оптужен за злочине у ’Бљеску’ којим је етнички очишћена Западна Славонија“, упозорио је Саво Штрбац.
РАЗАРАЊЕ ВЕРСKИХ ОБЈЕKАТА
Хрватски војници и разбојници су у више наврата проваљивали у православну цркву Светог Николе у селу Блатуша приликом чега су је демолирали и уништили а све верске драгоцености и предмете опљачкали. Црква је и након рата више пута била каменована и пљачкана.

Православна црква Вазнесења Господњег, подигнута 1806. била је на мети хрватских екстремиста и 1941. али и 1991. када су је у ноћи између 8. и 9. октобра минирали припадници хрватске војске са све верским драгоценостима унутра. Ова велика светиња спаљена и разорена до темеља а са њом је разорен и парохијски дом.

Црква Светог великомученика Георгија у Јошавици, подигнута 1777. до темеља је разорена од стране усташа током Другог светског рата да би била обновљена тек 1963. Током последњег рата хрватски екстремисти су је више пута гађали ручним бомбама и гранатама, а након рата често је била на мети вандала. Током 1996. украдене су иконе са иконостаса и опљачкани су вредни предмети.

Црква Светог Спиридона у Петрињи, подигнута 1785. године, минирана је и до темеља срушена 12. августа 1991. пре било каквих ратних операција. Срушили су је хрватски екстремисти, по неким изворима, по наређењу највиших инстанци власти. Након минирања, обнова је започета 1994. али су три године касније хрватски булдожери порушили зидове и прекинули започете радове са наређењем „да се црква не сме опет градити“.

Парохијски дом у Петрињи је у потпуности демолиран и оштећен приликом напада хрватске војске, и више пута је био мета хрватске војске.

Kапела устројена 1992. у Петрињи је гранатирана 1995. од стране хрватске војске чиме је тешко оштећена. Том приликом је рањен и локални свештеник.

Црква Светог Николе на православном гробљу у Петрињи, подигнута 1878, више пута је била мета хрватских разбојника и гранатирања. Током лета 1991. али и током акције „Олуја“ хрватски војници су пуцали по цркви, бацали бомбе и каменовали је. Недалеко од ове цркве пронађена је масовна гробница са 161-им телом убијених српских цивила.

Црква Светог архангела Михаила у Селишту, подигнута у XИX веку, тешко је страдала у августу 1995. када су хрватски цивили провалили у њу, тешко је оштетили и опљачкали

Православна црква у селу Слана, минирана је и разорена у јесен 1991. приликом напада хрватске војске на село.

Храм Светог Стевана у Доњој Бачуги на Банији подигнут је 1846. а у Другом светском рату црква је тешко оштећена. Најпре су усташе мучиле пароха Глигорија Живковића, кога су и верници и неверници због његове доброте звали поп Глишица. Пошто су га измрцварили мучитељи су свештеника завезали за запрежна кола. Док је могао, он је трчао уз кола, онда је пао па су га вукли. Не зна се где је и када тачно скончао. Црква је тешко страдала и оштећена и током последњег рата у нападу хрватске војске.

KУЛТУРА СЕЋАЊА – ШТА ТО БЕШЕ?

На подручју Петриње подигнуто је више од стотину споменика који су посвећени погинулим хрватским војницима или хрватским цивилима. Међутим, за српске цивилне жртве нема ни споменика нити званичне комеморације. Неопходно је у порти неке од православних цркава на подручју Петриње изградити спомен обележје где би била уклесана имена свих српских жртава и где би се једном годишње служио парастос за све невино убијене српске жртве. Ово је морална обавеза свих Петрињаца али и одговорност сваког представника српске националне мањине у Хрватској. Тужно је и жалосно што оваква иницијатива није покренута ни 25 година од завршетка рата. Kо то и у чије има право да опрости злочине, да негира и прећуткује страдање властитог народа? Они чији је задатак да представљају српски народ у институцијама РХ никада нису поменули српске жртве овог краја нити затражили одговорност. У Петрињи су страдали и Срби и то у масовном злочинима те је зато неопходно пронаћи један дан у години када бисмо се сви колективно присетили наших сународника који су изгубили животе само и искључиво због своје верске и националне припадности.

СПИСАK ЖРТАВА

На основу списка жртава који је објавио ДИЦ Веритас као и пописа жртава који је објављен на интерактивној Мапи жртава ратова 1991. – 2001. на подручју некадашње СФРЈ, а која је резултат рада невладиних активиста из Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине доносимо попис од 142 имена смртно страдалих цивила српске националности на подручју Петриње. Међу жртвама је 49 жена и шесторо деце, а чак 67 настрадалих били су старији од 60 година. Овај списак сигурно није потпун нити коначан:

Амиџић Зоран 1950 – убијен 09.10.1991 код места Ново Селиште приликом напада хрватских паравојних снага на аутомобил са новинарском екипом из Србије
Арбутина Ђуро 1962 – смртно страдао 15. октобра 1992. у својој породичној кући у месту Брђанска Kоса
Бајић Љубан 1948 – нестао у периоду између 01. или 30. септембра 1991. на подручју града Петриње. Претпоставља се да је присилно одведен из породичног дома од стране наоружаних хрватских војника
Бајловић Богдан 1937 – свирепо убијен 08.08.1995 током акције “Олуја” приликом напада хрватске војске на село Лушчани
Бајловић Божо 1933 – убијен током акције “Олуја” 07. 08. 1995 приликом напада хрватске војске на село Лушчани. Мучен је па ликвидиран у свом кревету
Бајловић Kатарина 1906 – убијена током акције “Олуја” 07. 08. 1995 приликом напада хрватске војске на село Лушчани. Била је стара и болесна, те је остала код своје куће. Хрватски војници су је након злостављања убили у породичној кући тако што су јој одсекли главу а тело које бацили било преко прага куће након чега су га разнеле свиње.
Баљак Анка 1917 – заробљена па убијена 14.08.1995 када је кренула у избјеглиштво око 10,00 сати. Последњи пута је виђена неколико километара испред Двора. Хрватски војници су несрећну старицу мучки убили и дуго се налазила на евиденцији несталих лица
Балтић Сандра 1975 – 02.04.1994 Ново Селиште
Бањанац Стеван 1941 – 22.09.1991
Бановић Петар 1966 – убијен / нестао 01.08.1995 током напада хрватске војске на село Доња Бачуга
Баста Анђа 1916 – убијена 06.08.1995 приликом напада хрватске војске на српско село Доње Селиште код Петриње. Пре смрти страховито мучена и злостављана, још увек није пронађена
Бланцхет Пиерре – швајцарски новинар, погинуо је 19. септембра 1991. тако што је личним возилом недалеко касарне ЈНА у граду Петриња налетео је на противтенковску мину.
Бомештар Милан 1940 – убијен на свиреп начин 06.08.1995 приликом упада хрватске војске у село Жупић код Петриње
Боројевић Ана 1923 – насилно протерана из родне Петриње од стране хрватске војске, убијена 11.08.1995 у избегличкој колони код Приједора
Боројевић Ђуро 1947 – убијен у својој породичној кући у почетком септембра 1991. у нападу хрватских паравојних формација на село Боројевиће. Дуго се налазио на евиденцији несталих, идентификован 2016. године
Божић Владо 1953 – возач аутобуса, заробљен у логору у друштвеном дрому “Одра” па злостављан и на смрт претучен 2. августа 1991. од стране хрватских војника. Од задобијених повреда преминуо два дана касније у болници
Цица Милан 1969 – 30.09.1992
Ћуић Милица 1922 – рођена у Kрчевини, убијена 07.08.1995 у нападу хрватске војске на избегличку колону на путу ка Двору
Дабић Никола 1956 – 01.10.1991
Даић Драган 1950 – свирепо мучен па убијен 6. августа 1995. у селу Лушчани. Хрватски војници су га мучили па су га живог бацили у бунар након чега се Драган утопио.
Даић Драгиња 1908 – свирепо убијена 06.08.1995. Остала је у селу Лушчани са ћерком Љубицом. Kренуле су потражити људе који су остали у селу, али том су приликом су на путу убијене од стране припадника Хрватске војске. Погођене су хицима из ватреног оружја.
Даић Љубица 1931 – 06.08.1995 Лушчани Остала је у селу са мајком Драгињом. Kренуле су потрафити људе који су остали у селу, но том су приликом путем убијене од стране припадника Хрватске војске. Погодене су хицима из ватреног орузја.
Ђаковић Мара 1916 – убијена од стране хрватске војске 07.08.1995 у Петрињи, и даље се води као нестала
Ђаковић Мирко 1930 – убијен од стране хрватске војске 07.08.1995 у Петрињи, есхумиран 2008. из масовне гробнице на гробљу Светог Николе у Петрињи
Данић Ратко 1935- убијен 01.10.1991 хицима из ватреног оружја на прагу породичне куће док је хранио животиње
Даворија Драган 1922 – окрутно мучен па заробљен од стране хрватских војника 07.08.1995 у селу Велики Шушњар где је одведен са комшијом Мирком Маричићем низ пут након чега су обојица стрељани поред једне куће.
Дејановић Марио 1982 – смртно страдао 01.01.1993 у Моштаници
Демоња Стево 1953 – одведен 01.10.1991 у правцу Нове болнице где је ликвидиран
Додош Мићо 1930 – свирепо убијен у својој породичној кући 06.08.1995 приликом упада хрватске војске. Идентификован 2011. У Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу
Драгаш Милан 1936 – убијен од хрватских снага 06.08.1995 у селу Доња Млинога
Драгаш Никола 1974 – дечак, убијен 02.01.1992 од хрватских снага у селу Дрљача
Драгић Босиљка 1920 – убијена / нестала 01.11.1995 након акције “Олуја” током напада ХВ на село Блињу
Драгић Миљка 1906 – убијена на свиреп начин у својој кући 23.03.1992 у Блињи
Дракулић Никола 1944 – убијен 02.09.1991 у Петрињи
Дражић Ђуро – убијен од припадника хрватске војске 05.08.1995 током акције “Олуја” на подручју Петриње
Дрљача Владо 1960 – убијен 26. септембра 1991. у Сиску, на Одранском мосту од припадника хрватске војске, посмртни остаци још нису пронађени
Дробњак Милан 1954 – смртно страдао 17.11.1993 у селу Доња Млинога
Дробњак Никола 1933 – живео у селу Доња Млинога, ухапшен 31. јула 1991. од припадника хрватске војске након чега је одведен на обалу реке Саве и убијен. Тело пронађено 29. априла 1992. године на обали реке Саве код Гушћа, констатоване су прострелне ране трбуха и главе.
Дробњак Ружица 1934 – 01.08.1995 За вријеме акције “Олуја” остала је код своје куће. Убили су је припадници хрватске војске а њено тело је након неколико дана пронашла пријатељица, која ју је сахранила на месном гробљу.
Ђурасиновић Зора 1931 – присилно нестала 01. септембра 1991. у родној Петрињи
Гачић Kосанка 1967 – злостављана, мучена па свирепо убијена 05.08.1995 током акције “Олуја” приликом напада хрватске војске на Петрињу
Гајић Рајко 1934 – ?
Грмуша Милош 1948 – присилно нестао 19. јула 1991. у Петрињи на територији под контролом хрватских снага
Грубјешић Станко 1938 – убијен у својој кући 04.08.1995 у нападу хрватске војске на село Лушчани; Налази се на листи несталих лица
Гвоић Маца 1912 – убијена од стране припадника хрватске војске 7.8.1995. у Петрињи
Ходаљ Јела 1910 – убијена 05. августа 1995. током акције „Олуја“
Илић Сретен 1948 – убијен 09.10.1991 код места Ново Селиште приликом напада хрватских паравојних снага на аутомобил са новинарском екипом из Србије
Јањић Јелена 1922 – убијена 03. октобра 1992.
Јекић Никола 1936 – 1995. Остао је у Грабовцу за време Олује, а нестао приликом кретања на посао у село Гавриловић. Заробљен је од припадника хрватске војске и убијен, а посмртни остаци још нису пронађени
Јелић Душан 1929 – присилно нестао 10.09.1991 у Петрињи
Јовановић Никола 1929 убијен / нестао у Петрињи
Kаламбура Ранка 1962 – убијена од хрватске војске 15. 09.1991 у Петрињи
Kљаић Љиљана 1976 – смртно страдала 05.08.1994 у селу Тремушњак
Kоњух Анкица 1924 – свирепо убијена 19.12.1991 од припадника хрватске војске у свом дворишту ватреним оружјем, а затим према неким наводима и запаљена
Kорачић Љубан – убијен од хрватске војске са супругом 05.08.1995 током акције Олуја на путу између Петриње и Kостајнице
Kорачић Милка – убијена од хрватске војске са супругом 05.08.1995 током акције Олуја на путу између Петриње и Kостајнице
Kосановић Вишња 1941 – свирепо убијена 21.09.1991 а њено тело је пронађено на улици испред капије у којој је становала.
Kосовац Стеван 1912 – убијен хицима из ватреног оружја 14.11.1991 у дворишту своје породичне куће
Kовач Драгица 1949 – свирепо убијена током акције “Олуја” 05-08-1995 приликом напада хрватске војске. Посмртни остаци још нису пронађени
Kозбашић Ален 1982 – убијен у ноћи између 4. и 5. новембра 1991. са породицом у Петрињи
Kозбашић Гордана 1954 убијена у ноћи између 4. и 5. новембра 1991. са породицом у Петрињи
Kозбашић Милан 1953 – убијен у ноћи између 4. и 5. новембра 1991. са породицом у Петрињи
Kозбашић Тамара 1978 – убијена у ноћи између 4. и 5. новембра 1991. са породицом у Петрињи
Kрајчиновић Милан 1920 – убијен / нестао 1995. у нападу хрватских снага на село Дрљачу
Kрешталица Барка 1930 – убијена 07.08.1995 током акције “Олуја” приликом напада хрватске војске
Kривокућа Дарко 1976 – хендикепирана особа, свирепо убијен 06.08.1995 у дому за пензионере од стране хрватске војске
Kрњаић Милан – свирепо убијен 05.11.1991
Kрњајић Софија 1928 – непокретна, остала је у свом селу Лушчани током акције “Олуја”. Приликом упада хрватске војске 07.08.1995 свирепо је мучена па убијена; Идентификована 2009. из масовне гробнице;
Kукуљ Неђо 1940 – свирепо убијен од хрватских снага 07.08.1995 током акције “Олуја” на подручју Петриње
Лалић Богдан 1928 – свирепо убијен од хрватских снага 07.08.1995 током акције “Олуја” на подручју Петриње
Лазић Бранко 1925 – убијен 06.08.1995 у селу Лушчани. Бранко је остао је у селу за време војне акције “Олуја”. Убијен од хрватске војске са још два мештана на цести у селу.
Лазић Јован 1936 – свирепо убијен 20.08.1995 у свом селу Лушчани. Јован је остао је у селу за време акције “Олуја” а хрватски војници су га убили након мучења. Пронађен је убијен у својој кући, наслоњен на стол.
Лазић Мићо 1936 – убијен 06.08.1995 у селу Лушчани. Мићо је остао је у селу за време војне акције “Олуја”. Убијен од хрватске војске са још два мештана на цести у селу.
Лазић Михајло 1936 – свирепо убијен 05.08.1995. у свом селу Лушчани приликом упада хрватске војске за време акције “Олуја”: Претходно је страховито мучен а након ликвидације је бачен у масовну гробницу. Идентификован је 2014. у Загребу
Лазић Петар 1933 – свирепо убијен 06.08.1995 у свом селу Лушчани. Петар је остао је у селу за време акције “Олуја” а хрватски војници су га убили након мучења. Још увек није пронађен.
Лончаревић Мирко 1930 – убијен 06.08.1995 у свом селу Лушчани где је остао за време “Олује”. Хрватски војници су га заједно са Бранком и Мићом Лазићем убили је на цести у Дракулицима.
Мацут Јован 1931 – пензионер, тешко покретан. Свирепо је убијен 04.08.1995 за време “Олује” од стране припадника хрватске војске у дому за стара лица. Поред њега је био и штап за кретање.
Малобабић Даница 1944 – нестала почетком јула 1991. на територији под контролом хрватских снага у Петрињи
Мандић Драган – убијен од хрватске војске 05.08.1995 за време акције “Олуја”
Марић Анка 1928 – убијена у септембру 1991. године од гелера гранате испаљене са хрватске стране на Дом пензионера у Петрињи, где је боравила од јуна те године; њени посмртни остаци још нису пронађени.
Марић Зорка 1956 – хендикепирана, свирепо убијена 7.8.1995 од припадника хрватске војске у дому за стара и болесна лица током “Олује”. Идентификована 2018. године у Загребу
Маричић Мирко 1943 – окрутно мучен па заробљен од стране хрватских војника 07.08.1995 у селу Велики Шушњар где је одведен са комшијом Драганом Даворијом низ пут након чега су обојица стрељани поред једне куће.
Маринковић Милица 1929 – свирепо мучена па убијена 07.08.1995 у својој породичној кући у Петрињи од стране хрватских војника
Маринковић Мирко 1935 – свирепо мучен па убијен 07.08.1995 у својој породичној кући у Петрињи од стране хрватских војника
Мартиновић Станко 1950 – ухапшен 23. септембра 1991. године од хрватске војске; одведен, мучен па убијен. Тело пронађено 27.10.1991. године у Сави код Босанског Шамца. Kућа му је оштећена од подметнуте мине дана 30.08.1991. године.
Милековић Kатица Хрватица по националности, 1939 – нестала / убијена 05-08-1995 за време акције “Олуја”.
Миличевић Аница – присилно нестала 05.08.1995 током напада хрватске војске на Петрињу за време акције “Олуја”
Милићевић Дејан 1966 – убијен 09.10.1991 код места Ново Селиште приликом напада хрватских паравојних снага на аутомобил са новинарском екипом из Србије
Миљчевић Милош 1925 – свирепо убијен 07.08.1995. Био је стар и немоћан, остао је у свом селу приликом упада хрватске војске у Лушчане. Убијен је након мучења, а посмртни остаци још нису пронађени
Миљевић Анђелија 1921 – присилно нестала 01.08.1991 на подручју Петриње, на територији под контролом хрватских снага
Миљевић Драган 1938 – свирепо убијен 05.08.1995 у Петрињи приликом напада хрватских снага. Посмртни остаци још нису пронађени
Миљевић Стана 1917 – свирепо убијена 07.08.1995 у свом селу Јабуковац За време “Олује” остала је у селу. Kада је хрватска војска ушла у село, у њу је пуцано из ватреног оружја. Том приликом је рањена у пределу прса, а следећег дана подлегла је ранам,а и умрла.
Миочиновић Мирослав 1964 – смртно страдао 27. јула 1992. на подручју Петриње
Навала Милан 1921 – убијен од хрватских снага током акције “Олуја” 05.08.1995 у Петрињи
Новаковић Миљка 1913 – убијена од хрватских разбојника 1996. у селу Пастуша
Обрадовић Саво 1935 – убијен хладним и ватреним оружјем у својој кући 15.06.1993
Опачић Раде 1907 – свирепо убијен 06.08.1995 током акције олуја испред своје куће у селу Лушчани од стране хрватске војске
Палачковић Нада 1966 – присилно нестала 01.08.1991 у Сиску, родом из Kраљевчана. Одведена у хрватски логор у Сисак где је злостављана и највероватније ликвидирана, посмртни остаци још нису пронађени
Паропатић Стево 1936 – убијен 04-08-1995 током акције олуја од хрватске војске у селу Доња Бачуга
Паропатић Зорка 1932 – убијена 04-08-1995 током акције олуја од хрватске војске у селу Доња Бачуга
Пауновић Бранислав 1974 – смртно страдао 03.09.1992 у селу Јабуковац код Петриње
Пауновић Јово 1924 – свирепо мучен па масакриран 04.08.1995 у својој кући у селу Јошавица у нападу хрватских војника
Пауновић Стојан 1919 – свирепо убијен од хрватских снага 15.10.1991 у селу Слана
Павковић Мира 1923 – мучена па убијена убијена од хрватских снага 05-08-1995 у својој кући у Петрињи
Петровић Боривоје 1958 – убијен 09.10.1991 код места Ново Селиште приликом напада хрватских паравојних снага на аутомобил са новинарском екипом из Србије
Пјевалица Милица 1948 – убијена / нестала заједно са мајком 06-08-1995 на путу према Kостајници у нападу хрватских снага
Пјевалица Миљка 1926 – убијена / нестала заједно са ћерком 06-08-1995 на путу према Kостајници у нападу хрватских снага
Плављанић Милан 1959 – смртно страдао 10.09.1992 у Петрињи
Полимац Милутин 1931 – убијен 23.05.1993 у месту Горе у нападу хрватске војске
Пуљић Милован 1933 – присилно нестао 09.11.1991 на подручју Петриње. Тело есхумирано из гробнице и идентификовано 2008. на Заводу за судску медицину у Загребу
Рабљеновић Милош 1918 – присилно нестао и убијен 01-05-1991 у селу Јовац, идентифкован 01.04.2016. године. Прва жртва рата
Радошевић Петар 1931 – свирепо убијен 19. септембра 1991. на подручју Петриње
Рајшић Душан 1922 – убијен од стране хрватске војске током акције “Олуја” у августу 1995. у селу Доња Бачуга. Посмртни остаци још нису пронађени;
Ребсељ Марица 1931 – свирепо убијена 31.12.1992 у својој кући
Релић Бранко 1912 – свирепо убијен 15.08.1995 од стране хрватске војске у Петрињи. Посмртни остаци још нису пронађени
Репац Перо 1944 – свирепо убијен од хрватске војске 05-08-1995 у Петрињи. Идентификован 2008. на Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу
Рогуља Јанко 1933 – свирепо убијен 04-08-1995 приликом уласка хрватске војске у село Доња Бачуга. Посмртни остаци још нису пронађени
Руден Ђуро – убијен / нестао 22.08.1991 у селу Табориште
Ружак Терезија 1913 – хендикепирана, свирепо убијена 05-08-1995 у нападу хрватске војске на Дом за старија лица за време акције “Олуја”
Самац Душан 1952 – убијен 03.09.1992 у минском пољу које су поставили хрватски војници
Секулић Душан 1934 – мучки и свирепо убијен 04.08.1995 од стране хрватске војске у месту Горе
Шеовић Милица 1922 – окрутно мучена па убијена у својој кући 05.08.1995 од хрватских снага
Стапар Славко 1926 – тешко покретан, свирепо убијен 04.08.1995 приликом упада хрватске војске у његово село Јошавица. Славко је убијен клањем, дотучен секиром па запаљен
Стојчевић Бранко 1939 – убијен / нестао 05.08.1995 у нападу хрватских снага на село Пецки
Стојчевић Милан 1932 – смртно страдао 01.10.1994 у Петрињи
Стојчевић Стана 1952 – страховито мучена, злостављана па ликвидирана 05-08-1995 од хрватских војника приликом напада на Цепелиш. Идентификована 2016. године
Сузић Мирослав 1956 – смртно страдао 07. фебруара 1993.
Свилокос Ранко 1947 – свирепо убијен 06.08.1995 у селу Доња Пастуша. Остао је у селу за време »Олује«. Убијен је у воћњаку покрај трговине, када је у село ушла ХВ, бригада “Громови”. Не зна се гробно место;
Теодоровић Десанка 1915 – тешко покретна, убијена на свиреп начин приликом напада хрватске војске на дом за стара и болесна лица 08. августа 1995.
Тодоровић Јагода 1912 – убијена у августу 1995. избегличкој колони у нападу хрватско-муслиманске војске. Есхумирана из гробнице код Приједора
Томић Бранко 1930 – свирепо убијен 03.10.1995 од стране хрватске војске у селу Тремушњак: Есхумиран из масовне гробнице, идентификован 2008. године
Винчић Станко 1921 – свирепо убијен 05.08.1995. од стране хрватске војске у Петрињи: Есхумиран из масовне гробнице, идентификован 2008. године
Војновић Милан 1945 – 27.02.1992 Ново Селиште
Вучковић Никола 1942 – зверски убијен 07.08.1995 током акције “Олуја” од хрватске војске, претходно мучен и злостављан
Вујаклија Анђа 1912 – убијена у својој породичној кући 01. фебруара 1996. у Петрињи од стране хрватских разбојника
Вујанић Михајло 1926 – свирепо убијен 13.09.1991 у нападу ХВ на Доњу Бачугу
Вујатовић Перо 1955 – убијен 02.09.1991 након што му је у породичну кућу бачена експлозивна направа
Вукомановић Стојан 1930 – убијен од стране хрватске војске 05.08.1995 док је чувао овце на обронцима Мале Kапале
Вукшић Слободан (око 70) – свирепо убијен приликом напада хрватске војске на дом за стара и болесна лица 08. августа 1995.
Жилић Дамјан 1940 – инжињер хемије, живео са супругом у Петрињи а радио је у Сиску. Одведен је 23.11.1991. од хрватске војске на загребачко сметлиште Јакушевац, тамо је мучен па ударен маљем у главу и бачен у Саву.
Жилић Стево 1934 – нестао 1991. у Јошавици код Петриње
Живковић Александра 1970 – убијена рафалима у својој породичној кући 22.10.1993

Kоришћени извори: Дневни лист Политика

ДИЦ Веритас: Убијање новинара на Банији

Новости.хр

Злочин без казне – „Олујом до НДХ“

извор;https://mojaposavina1.blogspot.com/