Драги Фочаци,
Мир Божији – Христос се роди.
Срећна нам свима Крсна слава наше Републике Српске – Дан светог првомученика и архиђакона Стефана!
Сјећамо се данас настанка наше Републике. Сјећамо се – а као да живимо тај 9.јаунар 1992. И тада, као и данас, осјећамо како оно што нам је најдраже, оно што чини човјека човјеком – слобода од Бога му дарована – непрекдино се појављује као нешто чиме би други да располажу у наше име, да нам кажу кога ћемо славити а кога не, колико и како можемо бити слободни, а самим тим – колико можемо бити људи – у нашиј рођеној кући, у нашем дому. И тада, као и данас, ми у себи знамо само једно: да златну слободу нећемо и не можемо дати, јер волови трпе јарам, а не људи. И тада, као и данас, ми знамо: да волимо свакога човјека који долази на свијет, да сваког брата примамо за брата, сваког пријатеља за пријатеља, сваког комшију за комшију, али да нећемо више бити слијепи када се лице било кога од њих преметне у лице крвника. Само у прошлом вијеку, ми смо два пута у очима ближњег превидјели намјеру – те 1914 и 1941. Данас, као и те 1992, ми знамо да немамо више милона браће за губљење, само зато што нисмо у стању да распознамо у говору и на лицу ближњега пријетњу и насиље.
Али ако се појавила као одраз неприхватња насиља и принуде, ропства и подчињавања, није наша Република Српска изникла случајно. Није она ни прва српска држава западно од Дрине – у њој су васкрсли сви наши владари и све наше државе, од Часлављеве и Бодинове Србије преко старе Зете Св. Јована Владимира, све до светородних Немањића, правовјерних Котроманића, благовјерних Лазаревића. Готово сви наши жупани, банови и краљеви носили су име Св. Стефана, од Стефана Немање до Стефана Томашевића, посљедњег благовјерног краља, како сам за себе каже „Србљем и Босни“. Па и када су Смедерево, Босна и Хум пали, гледали смо одавде и учествовали у слави Србије Обреновића и Карађорђевића, у слави Црне Горе Петровића знајући да су српске државе од Зете преко Рашке и Босне до Србије и Црне Горе промјењиве, а Српство једно и недјељиво, сабрано у Христу и Његовој жртви овјенчано вјенцем Св. Стефана од својих почетака одређено да каменовано гледа Христа на небесима.
Данас смо захвални и нашим очевима и оцима: војсковођама свакако, али ништа мање и нашим очевима, стричевима и ујацима, обичним војницима Војске Републике Српске, људима који су Никољдане, Стјепањдане, Јовањдане и Митровдане чекали у рововима, у снијегу, у блату, под ватром, људима који су себе, свој живот, своју душу, своје срце, своју младост дали да бисмо ми данас били слободни. Не може нам нико наметнути лажну слику о њима, када су нам још у сјећању њихове очи које нас гледају, њихове руке које нас милују, прије него што ће сјести на неку „Стодесетку“, не би ли стигли да одбране, не би ли похитали да јаве истину о борби српског народа свјиету који је желио да је чује. Не, не само да нису били нељуди, већ су били и јесу људи са великим почетним словом, такви људи да се и ми, као Срби након Косовске битке, у времену Деспота Стефана Лазаревића, непрекидно питамо: како да будемо достојни наших јунака, како да наша стварност буде достојна њихове жртве, јер све што данас видимо као да блиједи према Жртви и Љубави коју су они попут Св. Стефана уградили у нашу Српску? Ми још нисмо досегли њихов сан. Наша Република не само да не може бити укинута: пред њом је још неиспуњен задатак – да буде макар налик на сан оних који су је сањали тог 9.јануара 1992, налик на сан оних који су је сањали у „бајтама“ и траншеима, макар на сан оних који су страдали у Јошаници, оних који су је бранили на Трескавици. Републико наша, буди макар мало налик на њих, налик на њихов сан. Јер човјек није никада сам и није никада смао свој. Свако од нас припада у исто вријеме својим очевима и прадједовима и својој дјеци. Само у том сусрету оних који су били прије нас и који долазе из нас и за нама, ми јесмо ми, наш живот јесте смисао, наша Српска – остварење старог сна и будућност нових нада. А прије свега: она је непрекидни напор и труд, да будемо бољи, свако од нас појединачно и сви заједно. Биће нам боље када будемо бољи, како каже Свети патријарх Павле. Само онда када свако од нас појми да смо позвани да живимо по Христу, да поправљамо себе као предуслов обнове нашег бића и бића цијелог народа – постаћемо бољи људи. Постаћемо неустрашиви. Бићемо попут наших прадједова и дједова, који се никада нису бојали ничега, осим да се оргијеше о другога. Данас смо понекад забринути и замишљени, али живот није мисао ни страх већ задатак, непрекидни изазов. Зато: да обновимо у себи етос и дух праотаца, људи који нису планирали ни кућу ни дјецу, па су им куће стајале и издржавале сњегове вјековима и биле пуне дјечијег смијеха и истинске радости. Ми смо знали ту тајну: да човјека има само онолико колико себе поклони другима. Данас желимо све и зато и оно што имамо – немамо. Они су имали све, јер су имали једни друге а жељели сано онолико колико могу да имају. Зато: Република Српска је позив да будемо очеви и стричеви налик на наше очеве и дједове.
Међу нашим оцима, данас се нарочито сјећамо једнога – нашег и свесрпског и свеправославног Митрополита Амфилохија.
Срећан ти дан рођења на земљи, Ђеде наш који нас сада гледаш из близине Творца. Знамо, ми твоји студенти и сви Фочаци колико си себе дао овдје како би наш Факултет постао оно што јесте данас. Знамо колико си нас волио. И сада се сјећамо како си нам говорио да не будемо испод Завјета Отаца, ми који, по твојим ријечима, живимо у јединој до краја крштеној српској земљи данас. Крштена смо земља јер си нас и ти крштавао, мирпомазивао, причешћивао, Христовом свјетлошћу просвјетљавао.
Данас се зато сјећамо и тебе. Републике Српска – то је непрекидна литија за светиње Божије. Светиње Божије, ма гдје биле, Заграђе и Фочу, Дечане и Ђурђеве ступове, Грачаницу и Пипере, Чајниче и Цетиње све их носимо у срцу, као своје, као неотуђиво.
Срећна ти, Ђеде, Крсна слава твоја и наша. Сјети нас се пред Божићем, пред Мајком Божијом, пред Стефаном.
