Дневне новине Глас Српске објавиле су 14. јула текст у којем су појаснили неке од манипуација које се користе приликом сахрана лица у Поточарима код Сребренице. Текст у којем је изјаву дао и предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић, преносимо у цјелости.

 

Бошњачка политика пуних 18 година злоупотребљава комеморације у Поточарима: Више не крију да сахрањују лажне жртве злочина

Бошњачки политички званичници послије пуних 18 година од прве комеморације у Сребреници не само да више не крију да манипулишу жртвама, већ отворено признају да на мезарју у Поточарима почивају они којима тамо ни по којем основу није мјесто.

Они се користе безочним манипулацијама са циљем да у Поточарима сахране што више посмртних остатака и прикажу их као “жртве геноцида”, иако многи од њих нису убијени, нити су жртве било каквог злочина. И сам Хашки трибунал је колоне припадника тзв. Армије БиХ који су у јулу 1995. године напустили Сребреницу и запутили се према Тузли означио као легитимне војне мете, али посмртни остаци оних који су са пушком у руци погинули у борбама са српским снагама, чак и они који су извршили самоубиство или убијени у међусобним обрачунима, годинама уназад се приказују као “жртве геноцида”. Посљедњи примјер који најбоље показује о каквој манипулацији се ради и открива да се у Поточарима сахрањују и они који су изгубили живот тако што су залутали у минско поље јесте примјер најмлађе жртве сахрањене 11. јула ове године Азмира Османовића, који је у јулу 1995. године када је изгубио живот имао 16 година.

Међутим, његов рођени брат Азир који ради као кустос у Меморијалном центру Поточари медијима је отворено рекао да је Азмир изгубио живот када је залутао у минско поље, што директно показује да бошњачка политика отворено манипулише жртвама.

– Брат Азмир се код прве засједе на Каменичком брду изгубио од оца, лутао је по шумама с групом дјечака који су с њим ишли у средњу школу. Мислили су да иду према Тузли, а у ствари су се вратили назад, упали у минско поље и мој брат је ту погинуо, у мјесту Пољанци близу села Шушњари – рекао је Азир.

Предсједник Борачке организације Републике Српске генерал Миломир Савчић каже да не жели да умањује трагедију и омаловажава изгубљени млади живот, истичући да то раде управо они који манипулишу његовим посмртним остацима.

– Српска страна не спори да је у Сребреници почињен и злочин, али морају се одвојити погинули од убијених. Хашки трибунал је војну колону припадника 28. дивизије означио као легитимну војну мету, а официри и војници те дивизије су послије пробоја према Тузли својим органима војне безбједности давали изјаве у којима су рекли да је то био пробој, односно борбена радња коју су предузели како би се пробили према Тузли. Дакле, они који су страдали на тај начин се ни на који начин не могу третирати као жртве злочина – каже Савчић.

Према његовим ријечима, један од доказа за то је одлука Хашког трибунала да из оптужнице против генерала Ратка Младића избаци дио о страдању припадника тзв. Армије БиХ на локацији Церска долина.

– Хаг је установио да је тамо дошло до међусобног сукоба припадника 28. дивизије и тај дио је избачен из оптужнице. Нажалост, то није спријечило бошњачку страну да оне који су непобитно страдали на том мјесту сахрањују у Поточарима – каже Савчић.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић каже да су се Бошњаци погубили у својим манипулацијама.

– Проблем је што комплетна бошњачка политика почива на гајењу култа жртве и причи о геноциду у Сребреници. Када изнесемо доказе који побијају њихове лажне тврдње, они се или праве невјешти или почну да галаме о забрани негирања геноцида занемарујући аргументе и чињенице. Али посебан проблем је што су се они у својим манипулацијама погубили до те мјере да сами себи лажима скачу у стомак – каже Којић.

Кравица

Према ратном дневнику, Азиз Османовић, отац Азмира Османовића који је сахрањен 11. јула ове године у Поточарима, био је на Божић 1993. године учесник напада на српско село Кравица у којем је убијено 49 српских војника и цивила.

– Азиз Османовић у нападу је учествовао као командир одјељења 3. чете 2. батаљона Љесковик тзв. Армије БиХ – наводи се у ратном дневнику.