Народна скупштина Републике Српске је законодавни орган у структури власти Републике Српске. Обављајући нормативне, контролне, регулатoрне и изборне функције из своје надлежности, централна је институција парламентарног уређења Републике Српске.

Народна скупштина почела је са радом 24.октобра 1991. године под називом Скупштина српског народа Босне и Херцеговине. У то вријеме, административно сједиште скупштине било је у Сарајеву. Непосредно након избијања ратног сукоба, сједиште скупштине измјештено је у Пале.

Од 1998. године, административно сједиште Народне скупштине je у Бањалуци, гдје се налази и данас.

Посланици Народне скупштине 9. јануара 1992. године усвојили су Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Овај дан се у Републици Српској обиљежава као Дан Републике.

Народна скупштина је 28. фебруара 1992. године донијела Устав, као утемељење правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Републике Српске.

По окончању ратних дејстава –  а након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године – Народна скупштина преузима примарну одговорност спровођења нормативне државне реизградње и обнове.

Према савременим парламентарним принципима, састав скупштине чине 83 народна посланика, изабрана на непосредним парламентарним изборима.

Први послијератни избори одржани су 1996. године. До тада, скупштину су чинили посланици који су били изабрани на првим вишестраначким изборима у БиХ 1990. године, као посланици тадашње Скупштине БиХ.

До 2002. године, народни посланици бирани су на мандат у трајању од двије године. Од 2002. године, посланици се бирају на четворогодишњи мандат.

I сазив Народне скупштине радио је у периоду од 24. октобра 1991.године до 14.септембра 1996. године. У I сазиву одржане су 63 редовне сједнице, четири посебне и једна свечана.( https://www.narodnaskupstinars.net/)

 

Предсједништво ГБО Требиње је одржало сједницу а којој је једна од тачака дневног реда био однос данашњих посланика у НСРС према борачкој популацији. Донешен је закључак да је срамно да посланици који представљају овај народ не желе да закажу посебну сједницу гдје би де расправљало  о проблемима управо оних који су слиједили одлуке своје Скупштине деведесетих година и јединствено стали иза оних које су бирали и њихових одлука. То јединство данас не постоји а томе су допринјели управо они који данас не желе чути за наше проблеме. Наравно нису сви једногласни у томе, они који су били „против“ а од неких друго и не очекујемо али смо очекивали да ће бити јединство код српских посланика што се нажалост није десило. Кукавичко „суздржан“ је глас који нас највише боли, то је глас којим се јасно показује да им је потпуно свеједно како живе они који су стварали Републику Српску. Знамо да смо данас мањина, да нас је сваки дан све мање али се запитајте како би наши први посланици реаговали да им је неко прије 30 година рекао да та иста Скупштина не жели ни да разговара о борцима. Иако их данас већина није ни жива(а велики дио тих посланика је на сједнице долазио из рова) сигурни смо да би им било теже него нама.

Нажалост данас правимо социјалне карте бораца, данас кад би борце да је среће  требали позивати само на свечане Скупштине у знак поштовања а да су им основни животни проблеми рјешени јер никад борци нису ни тражили немогуће и молимо вас не спомињите нас више у вашим говорима, умјесто тога донесите законе да немамо социјалних случајева а да наша дјеца не морају напуштати нашу Републику Српску.

ГБО Требиње ће преко органа БОРС и даље тражити да се побољша положај демобилисаног борца и неће одустати од својих захтјева изнесених на протесту у августу прошле године иако смо потпуно свјесни тешке ситуације и у самој БОРС, надајући се да ће се брзо стабилизовати.

ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ