Из пера наших историчара.

Прољећа 1992. године, муслиманско-хрватска коалиција држала је у окружењу Аутономну Регију Крајину (сјеверозападни дио Српске Републике БиХ) са Бањом Луком као центром, што је, између осталог, значило несташицу основних животних намирница, средстава за хигијену, лијекова… Живот је додатно отежавала рестрикција струје и воде. Пут кроз Посавину је био пресјечен, па је цијели простор између Дервенте и Модриче био под окупацијом, а једини путни правац који је АРК и западни дио Републике Српске Крајине повезивао са источним дијелом Српске Републике БиХ и Југославијом, био је преко Добоја (око којег су се водиле борбе) и Тузле. Након што су муслиманске снаге 15. маја 1992. године заузеле Тузлу, пресјечене су све копнене комуникације…

Ваздушни коридор је био једини извор снабдијевања граду, али и Клиничко-болничком центру, као највећој медицинској установи у АРК. Функционисање града и његових становника су озбиљно доведени у питање. Крајем маја, у КБЦ-у дошло је до несташице кисеоника. Прије изолације, КБЦ је седмично снабдијеван кисеоником из Београда, који је допреман специјалним возилима. Поред тога, бањолучка болница је примала пацијенте не само из сусједних осам општина већ и из РСК, тачније са простора Западне Славоније, а пристизао је и велики број рањеника са ратишта.

Због недостатка кисеоника почињу да умиру пријевремено рођене бебе, којима је кисеоник био потребан у терапијском поступку. Први апел за помоћ из КБЦ упућен је 20. маја 1992. године. Два дана по објављивању овог апела, преминула је прва беба. Запослени у КБЦ покушали су да медицински кисеоник надомјесте техничким, који су након апела за помоћ, достављали бројни појединци и организације из Бање Луке. Проблем са техничким кисеоником било је то што није стерилан, није посједовао исту влажност, а саме боце су пуњене под различитим притиском. Све је то стварало додатне проблеме медицинским радницима. Многе поклоњене боце нису могле бити ни коришћене.

Уједињене Нације су Резолуцијом 757, од 30. маја 1992. године, увеле санкције Савезној Републици Југославији. Увођењем санкција прекинут је ваздушни саобраћај, а АРК и Бања Лука су се нашле у потпуној изолацији. Прва криза са кисеоником ријешена је посредством Међународног комитета Црвеног крста и мировне мисије УН у БиХ – УНПРОФОР-а. Почетком јуна, авионима је у Бању Луку допремљено 180 боца кисеоника и друге медицинске помоћи. Ово је била само краткорочна помоћ и ускоро КБЦ улази у нови период неизвјесности. На батајничком аеродрому 12. јуна 1992. године био је спреман авион са кисеоником и другом медицинском опремом намијењен бањолучкој болници. Хуманитарни лет је требао да одобри Комитет за санкције Савјета безбједности УН. Уобичајена процедура за добијање дозволе трајала је до седам дана. Ни након дванаест дана, лет није одобрен.

У СРЈ је вођена кампања да се допусти лет и спријечи агонија у КБЦ-у. Кампања је вођена преко средстава јавног информисања, а ову акцију су подржале и бројне познате личности. Своје апеле упутили су и предсједник СРЈ Добрица Ћосић, као и патријарх Павле. Апели су упућивани генералном секретрару Бутрос Бутрос Галију, међународним институцијама и хуманитарним организацијама. Позиви за помоћ упућивани су и из РСК, Бање Луке и бањолучке болнице. Свјетски медији су у потпуности игнорисали сваку вијест о трагедији у Клиничко-болничком центру.

Резолуцијом 760/1992 хуманитарна помоћ је изузета из санкција према СРЈ. Ова одлука суштински није промијенила стање на терену. Специјални комитет Савјета безбједности УН одобрио је 24. јуна хуманитарне летове према западном дијелу РСК и АРК. Захваљујући отезању влада БиХ и Хрватске, које су требале да дају дозволу за прелет авиона преко њихове територије, до летова није дошло.

На Одјељењу за интензивну његу бањолучког породилишта, у периоду од 22. маја до 19. јуна 1992. године, преминуло је дванаест пријевремено рођених беба којима је требао кисеоник. Хуманитарна криза ријешена је војном операцијом Војске Српске.

 Овом операцијом ослобођена је Посавина и створени су услови за несметани пролазак хуманитарних конвоја. Пробијањем копненог пута према Савезној Републици Југославији, и доласком хуманитарне помоћи првих дана јула трајно је ријешено питање проблема са кисеоником у КБЦ-у.

Међутим, трагедија у бањолучком породилишту је исписала најтужније странице историје Клиничко-болничког центра Бања Луке.

За ову трагедију одговорни су они који су могли да помогну, а нису то учинили. Прије свега, генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали, Савјет Безбједности УН и комитет за санкције. Комитет сноси одговорност због одуговлачења и неиздавање дозволе без икаквог оправдања, а Бутрос Бутрос Гали због тога што није извршио притисак на чланове комитета. Нису извршили ни притисак на Владе Републике Хрватске и БиХ да дозволе прелет авиона, ни након одобрења од стране комитета. Бутрос Бутрос Гали признао је да није постојала добра воља појединих чланица да се проблем ријеши. Одговорне су и организације, попут Свјетске здравствене организације или УНИЦЕФ-а, које су барем могле помоћи да се трагедија, ако не спријечи онда барем ублажи. Умјесто тога, нису се ни огласили!

Ако је питање полијетања авиона са територије Савезне Републике Југославије било толико компликовано, помоћ је могла да стигне из било које друге земље. Аеродром у Бањој Луци је имао све услове за безбједно достављање хуманитарне помоћи, јер се налазио далеко од зоне борбених дејстава.

Бања Лука, која није била дио СРЈ, сносила је посљедице санкција.

Бебама су одузета основна права, право на живот и право на лијечење. Ова права су загарантована Конвенцијом о правима дјетета, усвојеној на Генералној скупштини Уједињених Нација, 20. новембра 1989. године.

Да им се кисеоник могао дати у бањолучкој болници или да су могле бити транспортоване у Београд ради боље здравствене његе, оне би имале шансу да се боре за живот. Оне су индиректне жртве рата и директне жртве санкција!!!

Двије бебе, Слађана Кобас и Марко Медаковић, рођене у периоду када није било довољно кисеоника и које су, упркос томе, успјеле да преживе, имале су тешке посљедице.

Слађана Кобас је рођена 18. јуна 1992. у Бањој Луци. Као пријевремено рођена беба била је стављена у инкубатор на одјелу за Интезивну његу у КБЦ. У инкубатору је провела око десетак дана. Готово од самог рођења почели су здравствени проблеми који су се највише одразили на вид. Слађану је убрзо напустила и мајка, тако да је сву бригу око ње преузео њен отац Стојан. Оперативним захватом у Русији, Слађана је повратила вид, али је недуго потом Слађани установљен и карцином костију због чега је ишла на операцију у САД. Карцином је метастазирао и на плућа.

Слађана је преминула 9. фебруара 2006. у Приједору. Сахрањена је на православном гробљу у Приједору. У јавности је названа „тринаестом звјездицом“. Њена борба за живот је представљена кроз роман писан као фиктивни дневник под називом „Дневник Слађане Кобас“, аутора Виолете Божовић.

Марко Медаковић рођен је 21. јуна 1992. у Бањој Луци. Марко није примио кисеоник у периоду транспорта из рађаоне до Одјељења за интезивну његу. Тих неколико минута без кисеоника су у потпуности промијенили Марков живот, и оставиле тешке посљедице по његово здравље. Марко има церебралну парализу, квадриплегију као и тоталну одузетост свих екстремитета укључујући и главу. Марку је тешко оштећен и мозак, тако да једино може да види и чује а кичма му је искривљена. Има проблема са дисањем, тачније дише са само једном четвртином плућа. У плућима му се накупља брохијални секрет због чега је његова породица у страху због могућности да се угуши током спавања. Марко Медаковић је добио статус цивилне жртве рата. Родитељи Марка Медаковића сматрали су да њиховој породичној трагедији није потребна медијска пажња. Због тога широј јавности дуго времена није био познат идентитет ко је заправо четрнаеста звјездица. Животна прича Марка Медаковића и трагедија дванаест беба тема су документарног филма „Дах живота“, аутора Сњежане Брезо.

Бања Лука чува успомену на страдање дванаест бањолучких звјездица, а у помен на њих снимљена је и пјесма, која никог не оставља равнодушним. Поред тога уређено је и достојно обиљежена гробница на бањолучком Новом гробљу у којем је сахрањена већина преминулих беба, а у Клиничко-болничком центру постављена је спомен-плоча која говори о овој трагедији. У центру Бање Луке 2008. године откривено је спомен обиљежје под називом „Живот“, као знак трајног сјећања грађана Бања Луке и Републике Српске на страдање бањолучких беба. Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске уврстио је 2008. године страдање бањолучких беба у Програм обиљежавања значајних историјских датума и догађаја Републике Српске као догађај од регионалног значаја.

Никола БОРКОВИЋ

(аутор монографије „Шта су скривиле?“)

Од 22. маја до 19. јуна преминуло је дванаест пријевремено рођених беба. Неке су бебе преминуле свега неколико сати по рођењу. Родитељи им нису стигли дати ни име, па су бебе сахрањене и заведене, осим једне, без имена.

1. ЂУКЕЛИЋ ДУШАНКЕ из Мркоњић Града, мушко, рођен 22. маја 1992, преминуо 22. маја 1992. Постхумно је добио име Ненад.

2. КНЕЖЕВИЋ ЖИВКЕ из Кључа, мушко, рођен 22. маја. 1992, преминуо 23. маја 1992. Мајка је жељела да се зове Никола.

3. ДЕДИЋ ФАТA из Босанског Новог, мушко, рођен 23. маја 1992, преминуо 27. 5. 1992.

4. ТУБИЋ ЖЕЉКЕ из Приједора, мушко, рођен 19. маја 1992, преминуо 28. маја 1992. Постхумно је добио име Бојан.

5. МУРИЦА – ДЕЛИЋ ЗИЛХЕ из Мркоњић Града, женско, рођена 1. јуна 1992, преминула 1. јуна 1992.

6. ПУШКАР НАЂА из Бања Луке, женско, рођена 29. маја 1992, преминула 1. јуна 1992. Мајка је жељела да се зове Раиса.

7. МЕДИЋ САФЕТЕ из Кључа, женско, рођена 26. маја 1992, преминула 2. јуна 1992. Постхумно је добила име Емина.

8. МАРИЋ ДРАГОСЛАВЕ из Дервенте, мушко, рођен 3. јуна 1992, преминуо 5. јуна 1992. Постхумно је добио име Данијел.

9. КОМЉЕНОВИЋ ДРАГИЦЕ из Скендер Вакуфа, женско, рођена 24. маја 1992, преминула 7. јуна 1992. Постхумно је добила име Душана.

10. САНДИЋ МИЛЕНЕ из Прњавора, женско, рођена 15. јуна 1992, преминула 16. јуна 1992. Мајка је жељела да се зове Радијана.

11. ЋУРАН МАИДЕ из Прњавора, мушко, рођена 17. јуна 1992, преминуо 17. јуна 1992. Постхумно је добио име Маид.

12. РАУШ ГРОЗДЕ ВЛАДИМИР из Челинца, мушко, рођен 28. маја 1992, преминуо 19. јуна 1992.