Градска борачка организација Требиње има потребу да освјежи памћење свима који су га изгубили привремено или трајно, свима онима који селективно памте, свима онима који из вида губе чињенице, као и онима који покушавају да прекроје истину и прилагоде је својим потребама и интересима.

Дакле, да кратко потсјетимо оне чија је култура и историја исписана ћирилицом, као и оне који дјецу уче да мрзе не само ћирилицу већ и све оне који се њоме служе.

Чињенице кажу овако,1.октобра 1991. године паравојне формације хрватске војске су извеле мучки напад на припаднике ЈНА.У том нападу  изведеном артриљериском ватром у рејону Иванице, тадашње територије општине Требиње а из рејона Бргата (Хрватска) и у рејону Осојника гдје су мучки из засједе у возилу убили припаднике ЈНА. Тај дан је укупно погинуло 19 припадника ЈНА од којих су већина били наши суграђани.

1.октбар 1991.  године Требиње памти и памтиће као један од најтужнијих дана у новијој историји нашег града.

Голобради младићи који су се одазвали јединој регуларној армији на простору бивше Југославије и којој су се заклели на вјерност и част погинули су бранећи своју државу.

Прва жртва на страни хрваске паравојске пала је  дан послије, 2.октобра 1991.  године.Ријеч је о војнику који је настрадао од ручне експлозивне направе произведене у дубровачкој фирми “ТУП” која му је екслодирала у руци.Том приликом рањен је и његов саборац.

Ове чињенице су итекако познате хрватским властима а због поштовања према породици настрадалог нећемо о именима.

Ово је једина истина о почетку сукоба на релацији Требиње-Дубровник, која да поновимо још једном је резултат сукоба између ЈНА и хрватских паравојних снага.

По Уставу тадашње СФРЈ њена војска је поступала по јасној обавези да земљу брани како од спољног тако и од унутрашњег непријатеља.

Такође,чињеница је да је тек 8 дана по избијању сукоба хрватски Сабор донио одлуку о раскидању свих државноправних односа са СФРЈ, те  данас тај датум(8.октобар) славе као дан независности што јасно говори о правном статусу оних који су били под оружијем.

Све до повлачења ЈНА са територије Хрватске у околини Дубровника није постојала војна формација везана за војску Републике Српске и Требињску бригаду.

Повлачење ЈНА (крај маја 1992. године) које је изведено без икаквог реда, па се тешко и може назвати повлачењем су искористиле хрватске оружане снаге и тада заузеле трећину требињске територије.Овдје им није пружан скоро никакав отпор, иако то прослављају као неку велику војну побједу.

Увидјевши да хрватска војска нема намјеру да се задржи на својим границама, у Требињу се у “ходу” формира Требињска бригада. Часни официри већином родом из Херцеговине и већ прекаљени борци који су показали одличне организационе способности у току великих борби око заустављања даљњег напредовања хрватске војске према граду заједно са припадницима МУП-а успјевају зауставити офанзиву и формирају војне формације Требињске бригаде.

Злочини које је хрватска војска направила у то вријеме на требињској територији су стравични. Показало се да за њих не постоји ништа “свето”.Срушене су многобројне Цркве, оскрнављени гробови,попаљено и до темеља уништено око 50 српских села о чеме свједоче бројне фотографије сачињене по потписивању дејтонског мировног споразума и завршетком ратних дејстава.

Држава Хрватска је активно учествовала у сукобима на територији БиХ тј. тадашње општине Требиње, нанијела велики број жртава, заробљавала и у злогласне логоре спроводила припаднике Требињске бригаде који су се налазили у Хрватској( Лора-Сплит) одакле се неки нису ни вратили већ су мучки убијени.

У заузимању дијела требињске територије Хрватска се служила свим расположивим средствима а тадашња општина Требиње је претрпјела неселективно гранатирање. Између осталог,  гранатиран је сам центар града, болница, вртић, стамбени објекти као и производни погони појединих предузећа. Ова гранатирања су трајала све до краја ратних дејстава. Штета коју је наш град претрпио је огромна,ненадокнадива јер су изгубљени људски животи, рањени су бројни цивили и нанесена је велика материјална штета.

Ово су такође неке чињенице које нико не може побити и за које постоје валидни докази.

Тачно је, да је са наше стране одговарано на ватру,  а да се данас представља потпуно другачија слика. Цијенимо ми то што је Дубровник као град то што јесте али свима нама који живимо овде је Требиње нешто што нам је родна груда и нормално је да га волимо и  цијенимо највише, као што је потпуно природно то што смо га  бранили и одбранили.

Не би сада улазили у анализу свих ратних догађаја до краја рата али је једно сигурно да је до самог окончања сукоба Требиње бранило себе од државе Хрватске и одбранило се.Требиње је платило велику цијену.Људски животи су нешто што је најскупље и они који су дали свој живот су уписани у вјечност нашег народа.

Хрватски војници су гинули на територији туђе државе и иако су после рата скидањем спомен обиљежја са територије Требиња покушали сакрити ове чињенице постоје докази за све.

Најбољи докази су и писања њихових генерала, старјешина у разним мемоарима, докторским радовима гдје постоје јасно описане све њихове активности и наређења.

Многе неистине написане у хрватским медијима после обиљежавања 28 година од почетка ратних сукоба и отварања Спомен собе у строгом центру града су још један покушај фалсификовања историје.

Ми и обиљежавамо тај дан упозоравајући све да се овако нешто не понови никад. Рат је нешто најгоре што може задесити било кога, нешто гдје нема побједника само губитника а сакривање истине нам није ништа добро донијело ни после предходних ратова гдје је наш народ претрпио стравичне злочине од истих непријатеља, истих увјерења, истих поступака тамо гдје се нисмо заштитили. У предходном рату нисмо били наивни и нисмо дозволили да се понављају стратишта нашег народа,  али за разлику од предходних ратова сада ћемо нашој дјеци причати историју и потрудити се да знају о свим јунацима који су жртвовали своју младост да би данас они живјели у нашој Светој земљи Херцеговини, натопљеној крвљу наших јунака.