Брату Србину из Горе Црне

Мишо Вујовић

Ниђе се, мој брате из Српске Спарте, црвена жаба није истоварила и накотила ко у сред средине Горе Црне. Боље је да су је оставили на челу, да свијет зна са киме има посла. Нијесу се случајно тамо удомили Црвени Жабац, црвена Крекетуша, науљена Губавица, Жабац Тајновиди, Жабац шестопрсти, Жабац камелеон и налакирана Буба шваба…
Е мој брате Србине из Горе Црне, црни кокотови кукуричу, на Манитовцу се образ утопио, Равијојла је изнад Ловћена косе почупала, Вујадин Старац пред унуцима бјежи, али му кумови шуму попалише, ни лада, ни заклона, ни узглавља до камена под ногама и неба на издисају над главом. Учиње ми се да промаче Никац и њега бјеху у ноћним аљенана потомци заћерали низ Ровине…
Од црне су направили мрачну, од Соњајевине Свињајевину, од мора доморје, од људи бројеве, народ сврстали у стројеве, од образа крпу, част су избалавили, разум уморили, веру оскрнавили, ђедове попишали, ђецу продали, историју силовали, несоје устоличили, битанге осоколили, олош окуражили, пашчад пуштали, жабе златом оковали, глисте крунисали, пужеве ливрејисали, курве удостојили, лопове академисали, знање обезнанили, мудрост замандалили, грабеж одомаћили, лоповлук озваничили, Бога протерују са ђаволом тргују, од похлепе болују, на крви столују, потомке трују, претке пљују…
Шта још треба да ти учине несрећни брате Србине из Горе Црне!?