“У Првом светском рату један прост човек, преш’о је Албанију и све оне несреће као војник. И кад је почела солунска офанзива, он у првом борбеном реду буде рањен и мора у болницу. Пошто је био лакше рањен у руку, предаду му једног Бугарина заробљеника, кад већ иде у Солун да га преда тамо у команду као заробљеника. И како су силазили са положаја према Солуну, Бугарин је занемог’о. Не може даље. Ко зна кад је јео, кад је одмар’о… Сада је и заробљеник и да ли ће и када изаћи и видети иког свога. Ноге отказале, даље не може. Србин, рањени војник, сиђе са коња и помогне Бугарину да се успе на коња. Узме за вођице и пође даље. Наиђе војвода Степа, из команде из Солуна на фронт. Погледа: Бугарин на коњу, Србин рањени води коња.
– Јел’ бре, вели, војниче, како то, ти пешке а Бугарин ти на коњу?
– Господине генерале, ево ја сам рањен, морам у болницу, а он ми је предат да га предам тамо у команду као заробљеника. Занемог’о, ја му помог’о да се успне на коња, па ће да каже: он заробљеник, ја рањеник, непријатељстава више нема. Сад смо само људи.

То није само витештво, то није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е, о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али, да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е, да увек будемо људи, никада нељуди.”