-
У Новом Саду, граду у коме је живио, у вјечност је отишао велики и знаменити Херцеговац прим. др Миладин Бумбић (1951 – 2020).
Херцеговци га памте као великог хуманисту и ратног љекара који је у данима када се стварала стварала Република Српска, без размишљања и дилеме стао у исти строј са својим борцима. Провео је цијели рат са својим Гачанима лијечећи борце и грађане Гацка.
На приједлог Општинске борачке организације је добитник највећег општинског признања Повеље општине Гацко. На вјечни починак испраћен је у родном граду Новом Саду, а портал СХ објаљује говор којим се од њега опростио брат Жарко Бумбић.
Ово су они тренуци када се човјек најчешће пита, шта је то што је знак и траг човјеков на путу између двије вјечности; оне из које долазимо и оне у коју одлазимо. Постоји ли ријеч којом се може описати један човјек, његово дјело, његов живот, његовo битисањe у овоземаљском времену. Је ли нам Бог, као апсолутна љубав, подарио и ријеч којом би смо описали цјелокупну личност човјекову.
Кад је у питању наш брат Миладин, та ријеч постоји – то је доброта. Апсолутна доброта, она доброта за коју се у нашем народу каже „добар као душа“. Наш Миладин je досегао врхове апсолутне доброте, па га ријеч „доброта“ најближе и најпотпуније одређује. Доброта је највиши степен људских достижа и само најодабранији досежу до апсолутне доброте. Доброта је шира и од људске љубави. Апсолутна љубав је само Божија љубав и као таква и толика човјеку је недостижна. Човјеку је достижна апсолутна доброта.
Ријечи: „добар као душа“- „добар као хљеб“ имају значење највећег добра и највеће вриједности људске природе и људских дјела. Душа је Божија искра у човјеку а хљеб је Христово тијело, дато човјеку на спасење. Нема људског дјела које се у љествици вриједности може ставити изнад људске доброте коју симболизују хљеб и душа.
Миладин и није могао другачије, није он могао имати други пут, нити друго опредјељење. Миладину, сину Радована и Стоје, тај пут је зацртан и опредијељен његовим рођењем. Радована и Стоје, који су били симболи доброте и љубави и припадају генерацијама које су дубоко укоријењенe у херцеговачку земљу; зној и сузе, љубав и понос.
Херцеговина, земља Светог Саве, је моћни Миладинов извор на коме је напајао своју душу, да би стварао сва добра дјела и живот испуњавао безграничном љубави. Херцеговачка колијевка и Косовски мит су, и међаши и темeљци, на којима је Миладин стасавао и развијао свoју животну борбу. Од покрова до покоја, од рођења до представљења, Миладин је у срцу носио своју Херцеговину, напајао се на њеним изворима, с њом сањао, с њом живио, с њом се бранио и читав живот духу Херцеговине посветио.
Вертикалу херцеговачких олтара мало ко је кроз живот проносио, с толико жара и љубави, као што је то радио Миладин. Гдје год да је живио, Миладин је у срцу носио Херцеговину и безграничном љубави према Херцеговини, уписао се у оне генерације чији ће бадњаци вјечито горјети и бити лучоноше долазећим генерацијама.
Докторе наш, на дан Светих Доктора, на дан Светих Врача, на дан Козме и Дамјана кренуо си на пут ка вјечности, на пут ка Спаситељу. Нама остају утјехе и успомене. Утјеха су нам сва твоја добра дјела која си чинио током твог живота. Успомене су сви тренуци које смо проводили заједно и љубав коју си нам несебично даривао.
Сви растанци су тужни. Најтужнији су ови вјечити. Али, они су неминовни и непромејниви. Истина је да умиру само заборављени. Твоја добра дјела и наша љубав сачуваће Те од заборава.
Драги Брате наш, испраћамо Те с тугом, захвални Господу за сваки тренутак који смо с Тобом провели и сваки будући тренутак сјећања на Тебе.
Молимо Господа, да душу Твоју прими
тамо гдје душе праведника почивају.
Брате мој,
Почивај у миру и нека Ти је вјечна слава и хвала !
говор Жарка Бумбића на сахрани др Миладину Бумбићу