Дневник ратног хирурга -Јуче, млади Гачанин. Слијепчевић А. Двадесет једна година. Отишло стопало. Ни речи. Миран. Ратује од Вуковара.

 

„…Тог 4. августа почиње мојих хиљаду и двјесто ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а ћерка Нина три. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов отац потребан другој деци и њиховим мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке је прошло десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни психички ни физички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, кроз моје ногавице, натопило моје кломпе и чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запјенушану и црвену.
20. август 1994.
Херцеговци. Увјек далеко од своје куће. Само напред. Не стају. Чврсти, хладни, обични људи.
Погинули српски борац из Гацка, Бољановић К. Јединац. Бестрзајац на Чемерну. Рањена још двојица Гачана, три Требињца и један Илијашанин. Младост у борби за Републику Српску, за Српство, за Српску Част, Крст, Слободу, за Породице и Отаџбину. На дан Церске битке. Прави синови српског народа.
29. август 1994.
Јуче, млади Гачанин. Слијепчевић А. Двадесет једна година. Отишло стопало. Ни речи. Миран. Ратује од Вуковара. Данас су му дошли родитељи из Гацка. Дан и ноћ су путовали камионима, пјешке, како су знали и умјели, да из Гацка дођу до далеке Илиџе. Отврдле сељачке руке оца држе руку младога борца. Меко, влажно од суза, лице мајке љуби синову ногу. Уместо стопала, гомила белих газа. Сећа се мајка кад се родио, кад га је купала у лименом кориту. Соба сеоске куће у херцеговачком кршу, загрејана ватром од сувог дрвета које пуцкета, а њен одсјај титра по белим зидовима са иконом Богородице и малим жутим кандилом. Сјећа се мајка како му је љубила прстиће на ножицама, као и свака мајка кад купа своје дјете. Сјећа се, и сузе клизе, а лице пуно љубави и нежности. Да ли је само теше да је добро? Зебња још не нестаје са њенога лица. А после два сата, када сам свратио у болесничку собу, на слободном кревету, до сина, спавала је мајка. Марама и даље на глави, а шака херцеговачке сељанке, велика и жуљевита, испод главе. Вероватно је много пута, уместо на јастуку, спавала на руци. Мајке Обилића. Отац на столици пуши. Ко зна коју цигару за редом. Жути прсти и жути бркови. Гледа кроз сина који спава. Први пут после два дана. Где су очеве мисли, тешко је докучити? Далеко, то је сигурно. Вјероватно кроз његову главу пролазе векови патње и борбе за живот, и питање да ли ће икад живјети слободни, оставити пушку. Колико се генерација очева мог народа то питало гледајући своје рањене синове, унакажене, мртве, и колико ће се генерација још то питати? Еј, Србијо, буди се!
31. август 1994,
Чујем да је отац храброга борца, Р. Ивковића, већ сам писао о њему, одмах после сахране сина у Гацку, узео његово оружје, дошао на планину Чемерно и заузео синовљево мјесто. Какви су то посебни људи, од каквог материјала саткани? Њих је могла изнједрити само земља гдје вековима гину најбољи синови за слободу и живот. Духови предака живе у њима. Снага векова. И то је Србија!“
Дневник ратног хирурга
Миодраг Лазић