• Предраг Лозо, историчар из Републичког центра за истраживање рата и професор Филозофског факултета у Бањалуци, недавно је објавио књигу „Одсудна одбрана“, коју је, поводом годишњице Митровданских битака, промовисао у Невесињу. Новинар Ратомир Мијановић и сам припадник Војске Републике Српске,  направио је разговор са аутором, који уз незнатна скраћења објављујемо.

• Одсудна одбрана у војном термину је непоколебљиво и храбро држање положаја, чување положаја и чување територије иза борбене линије. „Одсудна одбрана“ је име књиге Предрага Лоза, историчара из Републичког центра за истраживање рата и професора Филозофског факултета у Бањалуци, посвећена митровданским офанзивама. Овај  термин који као да је написан за Митровданску офанзиву.

– Па јесте, и не само то, него у документима херцеговачког корпуса војске Републике Српске управо се спомиње ова синтагма „одсудна одбрана“. У ствари, она нам говори о суштини онога што се дешавало ’92 и ’94 године, али уопште и о ратним напорима читаве Херцеговине и херцеговачког корпуса. У овом случају говоримо о дешавањима која су била на ширем рејону, а која су шпиц имала на невесињско-мостарском правцу. Кад говоримо о одсудној одбрани источне Херцеговине, не говоримо само о војној одбрани, него и о њеној одлучности. Наметнуло се питање „опстати или нестати“ и управо захваљујући јунацима Митровданских офанзива Херцеговина није доживјела судбину Републике Српске Крајине.

30 ГОДИНА – ПРАВО ВРИЈЕМЕ ЗА ПРИЧУ О МИТРОВДАНСКИМ ЈУНАЦИМА

• Ни 30 година сјећање код директних учесника Митровданских офанзива борбених сукоба не блиједи. Како стоје ствари у историјском смислу?

– Процес меморијализације историографске обраде треба да буде обрнуто пропорционалан у односу на проток времена. То што је протекао одређени период времена управо када нам одлазе и директни учесници, то од нас захтјева да повећамо активности  на меморијализацији таквих догађаја. Дакле, управо свако вријеме је добро да се напише истина о јунацима одбране Херцеговине, а данас 30 година ми не да имамо историјску дистанцу, него имамо искуства других који су писали о сличним догађајима. Имамо искуства из супротних страна одакле можемо извући значајне податке. Дужност је историчара и институције из које долазим и њој сличних да одласком директних свједока и губљењем тих тема из фокуса да их задржимо у јавности и да говоримо о значају оваквих тема. Зато књига 30 година послије је у ствари књига у једном периоду када обиљежавамо и три деценије од настанка Републике Српске. Мислим да је то право време да говоримо и о јунацима митровданских офанзива.

ОСАМ ГОДИНА ИСТРАЖИВАЊА

• Када сте радили на припреми ове књиге, сигурно сте консултовали богат историјско-војни архив, али и изјаве појединаца. Колики је рад утрошен на припреми монографије?

Сакупљање документације за ову књигу почео сам још 2013. године. Уисто вријеме можемо рећи да конкретан рад је уназад 3,5 до 4 године на стварању синтезе, тако да је то један процес који никада није завршен, али свјестан сам да вјероватно ће након изласка ове књиге бити потребе да се још неки детаљни подаци дораде. У исто вријеме ова књига је покушај меморијализације оних који су пали за вријеме Митровданских офанзива, односно сјећања на њих. Тако да је она у исто вријеме и историографски карактер, а и има карактер меморијализацијског дјела као један својеврстан споменик на јунаке Митровдана.

МОНОГРАФИЈА ПРЕДСТАВЉА САМО ДИО ИСТРАЖИВАЊА РАТНИХ ДОГАЂАЈА

• Код нас има овде у Херцеговини једна реченица која каже: „Овако је било.“ Увијек ће бити оних који кажу: „Је ли баш овако било?!“?

– Не постоји 100% објективан историчар. Човјек је веома субјективно биће и струка тражи да направимо отклон од апсолутне субјективности, да покушамо да кажемо оно што је било на основу историјске документације коју посједујемо. Дакле, историјска документација коју посједујемо у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица је окосница монографије уз изјаве преживјелих свједока и јунака Митровдана. У случају да се пронађе нова документација, у случају да у разговору са директним учесницима након читања књиге буде одређених примједби, наравно да постоји могућност да се наша сазнања надограде. Наука је жив процес, нема апсолутне истине и нема коначне истине, нема никад завршеног истраживања. Тако да сам свјестан тог процеса и наравно ова монографија је само један дио истраживања ратних догађаја на подручју Херцеговине.

МИТРОВДАНСКЕ БИТКЕ КАО ДИО ЦРКВЕНО НАРОДНОГ ПАМЋЕЊА

• Да ли ће Митровданске офанзиве и битке за Херцеговину кроз историју оставити трајан траг? Да ли ћемо као народ поштовати те жртве, јер знамо да смо склони забораву?

– Не смијемо да ствари препуштамо случају, јер управо институционални рад подразумева пројектовање одређених књига. Ја ћу вам рећи да сам ја завршио историју на Бањалучком Универзитету дипломирајући управо на теми Митровданске битке. У западном дијелу Републике Српске увијек се након коридора спомињу Митровданске битке. То је веома симптоматичан показатељ да оне улазе у колективно памћење српског народа. Митровданске битке у Херцеговини, али и у осталом дијелу српског народа постале су дио црквено народног памћења. Када говоримо о Митровданима ’92 и ’94 Невесиње и Источна Херцеговина су добили заштитника Светог Димитрија. Управо зато су те битке ушле у црквено народно памћење и постале дио континуитета колективног памћења нашег народа које се покреће од Светог Саве, косовског завјета, па и јасеновачког мучеништва.

ЕМОЦИЈЕ НЕ ЖЕЛИМ ПОРЕЋИ, АЛИ СТРУКА ЈЕ ИСПРЕД СВЕГА

• Ви сте као дјечак прогнани из родног Мостара и ратна догађања сте преживјели у Невесињу. Које емоције носите када дођете у Невесиње?

– Тешко се отргнути од емоција. Ми смо дјеца која су одрастала у ратном периоду, која су гледала те јунаке како одлазе, долазе са положаја, како неке од њих испраћамо. Мислим да не треба бјежати од емоције која је тешка, али ту је и емоција поноса шта је све преживјела источна Херцеговина и колики је њен значај данас уопште за Републику Српску. Ја сам дијете Херцеговине и присутне емоције не желим порећи, што апсолутно не значи да у монографији нису испоштована основна правила струке.

РАТОМИР МИЈАНОВИЋ